tekstovi

Improvizacija kao oblik kulturne rekreacije

LaDonna Smith




      Predlažem, da se u našem društvu, muzičar nanovo pojavi kao zastupnik i vođa prvobitnog ritualnog slavlja, koristeći muziku kao sredstvo kulturne rekreacije, i da,  prihvatajući premisu da svi ljudi imaju sopstvene jedinstvene glasove i ekspresije, to prevedu u zajednički muzički dar, koji je moguće ostvariti u svim ljudima.

      Rekreaciona muzička improvizacija ostvaruje se muzičkim vođstvom, bilo od strane šamana, džez muzičara, savremenog muzičkog edukatora, vođe muzičke grupe iz komšiluka, ili zajedničke društvene inicijative.

      Uloga muzike u našim životima mora postati neposrednija. Ona mora postati delom našeg bioritma i dnevnih rituala. Baš kao odlazak u teretanu, obedovanje, spavanje, ili meditacija u trenutku. Kakav bi to bio dar vremena, pevati svakog dana. Transformisati vreme u pevanje. Igrati se svakog dana, poput dece. Održavati ljubav prema igri, radoznalost, maštu, kvalitete koji su toliko bogati i prirodni u detinjstvu. Moramo li odrasti samo da bismo radili, i nikada se ne igrati? To je zaista tužno stanje ljudskog duha.

      Uloga muzičkog obrazovanja, onda, mora biti takva da omogući obrazovanje svih ljudi, umesto da samo obučava muzičke specijaliste. Takođe, ono mora otići čak i dalje od usmene tradicije učenja pesama, izvornih pesama svake kulture, koje su se tradicionalno, „u starih dana“, prenosile kao narodne pesme, ali se nažalost, danas, gube. Muzičko obrazovanje mora prevazići tradicionalno tehničko obučavanje na muzičkim instrumentima, kao i istorijski pristup stilovima i savremene prakse komponovanja koji otuđuju i isključuju ogroman deo našeg društva. Muzička praksa bi, sa druge strane, mogla uključiti svako dete i osobu, i ohrabriti učestvovanje na širokom nivou u vidu kulturne rekreacije, baš kao što su pojedini sportovi postali „nacionalnom razbibrigom“. Potrebna je masovna reedukacija populacije, povećanje svesti o muzici kao načinu provođenja slobodnog vremena, kao i da je ovo, u našem društvu, i vid ličnog lečenja.

      Mi moramo, kao muzičari i edukatori, uvesti novi fokus u sopstvenu praksu. Kao vođe u našem polju, moramo ohrabriti one bez muzičkog iskustva pored okretanja dugmeta na radiju ili pritiskanja dugmeta na CD-plejeru, da učestvuju i osete kako izgleda „svirati“. Moramo razbiti barijere obrazovanja, i da umesto toga, stvorimo razmenu između tih osoba i onih privilegovanih sa formalnim muzičkim obrazovanjem i profesionalnim iskustvom. Moramo ohrabriti početnike da eksperimetišu. Moramo im dati dozvolu, i opremiti ih filozofijom koja donosi utehu i radoznalost. Počevši od datog faktora da, prvo, postoji tišina, drugo, postoji zvuk, i treće, da će se iz ta dva faktora javiti muzički red. I takođe, da će taj „red“ biti određen muzičkim genima pojedinca. Ono što nazivam „muzičkim genima“ jeste predispozicija za muziku koja je inherentna u svakom čoveku kao rezultat njegove kulturne pozadine, njegovog obrazovanja i iskustva, (ili nedostatka istog), i njegovog izlaganja. Njegove fizičke sposobnosti da se kreće, i njegove stečene veštine slušanja i reagovanja nisu ništa drugačiji u ovom slučaju, nego u slučaju učenja „hvatanja lopte“ ili skijanja. U suštini, ukoliko ohrabrimo grupnu muziku, sa širokom filozofijom o tome šta je ona zapravo, mi otvaramo nova vrata za „kulturnu rekreaciju“.

      Zbog masovnih medija i prakse muzičkog tržišta u našem društvu, ovo bi mogao biti težak poduhvat. Ljudi su bombardovani i otupljeni agresivnim muzičkim tržištem. Konkretno, to su komercijalne radio i televizijske mreže, koje profitiraju usmeravanjem tržišta putem reklamiranja kratkotrajnih hitova i trendova, tako da većina ljudi muziku vidi kao ofinger na koji može da okači svoje trenutne emocionalne žalbe... kao u pesmama koje lamentiraju nad izgubljenim ljubavnicima, ili povećavaju seksualnu frustraciju. (tj. „I want you“ itd.). Naravno, sa druge strane, tu je i hrišćansko muzičko tržište, koje takođe koristi muziku da okači sopstvene kapute svojih tekstova o veri i nadi. Tu su i Javne Radio Stanice (PRS), koje u mom regionu SAD (dole južno u Alabami), i dalje insistiraju da je klasična muzika poslednja reč visoke umetnosti u muzici. Ali šta se dešava sa muzikom koja se trenutno stvara u našoj kulturi? Čak i na NPR, čuti ovo je redak događaj! Ipak, sve ovo je dostupno kroz zvučnike, radio-talase, elektronske medije, bez potrebe za pravim instrumentima. Volim da poredim ovo sa smrznutom večerom! Ah, korporativna kuhinja nam je obezbedila smrznutu večeru. Ali odakle ona potiče?

      U ljudima i dalje postoji potreba za vraćanjem muzičkoj praksi kao ličnoj ekspresiji – osećanja, misli, i stanju duha. Ovo je moguće postići kroz genezu kreativnog muzičarstva, zasnovanoj na zvučnim energijama; ne samo korišćenjem pop-muzike kao pozadine za verbalizovana stanja, u vidu pesme. Čin upuštanja u slobodnu improvizaciju će postati oslobodilac, emancipator mnogih ljudi koji će doći u dodir sa svojim emocionalnim životom na neverbalan i neosuđujući način. Moramo uvesti ovakav zdrav način života.

      Od osnovnog shvatanja da je buka muzika Univerzuma, da je buka dobra, da je buka normalna, da je tišina druga strana buke, direktna suprotnost buke. Ono što je puno postaje prazno. Posmatrajmo to kao da imamo vazu punu vode (buka). Sipamo malo vode iz vaze, uzimajući neke od elemenata iz buke. Zadržavamo ove elemente. Odvojeni od buke, oni su umetnost. Pijemo odatle i to nas hrani. Sa druge strane, posećujemo praznu vazu, Tišinu. Sedimo s njom. Slušamo. Čujemo. Iz Tišine izranjaju unutrašnji glasovi, koji nam se obraćaju. Slušamo. Sipamo vodu nazad u vazu. To je umetnost, to je muzika, i to je izraz naših života. Naši životi opet postaju puni. Ko nije „previše zauzet“? Konstantno živimo između Buke i Tišine. Ono što radimo sa našim životima između je ono što donosi red, ili „muziku“ koju stvaramo.

      Pričao sam metaforičnim jezikom, koristeći reč „muzika“ misleći na „naše živote“. Ali zar nisu naši životi forma muzike? Sa ovom svešću, zar nećemo uživati u našim životima? Zar nećemo uzeti naše alate i obraditi naše bašte? Zar nećemo, bilo od Buke ili Tišine, stvarati muziku?

      Vratimo se kulturnoj rekreaciji. Iskoristimo priliku da preispitamo stanje muzike u našem društvu. Nećemo da se oslanjamo samo na naše Šamane - kompozitore, džez muzičare, pop zvezde, ili čak medije, i tržište – za našu muziku. Pogledajmo u sebe. Kao edukator, preuzeo bih odgovornost da ohrabrim svako ljudsko biće da stvara muziku. I jedan od najboljih načina kojih mogu da se setim jeste muzička improvizacija. To svako može. Svako može da učestvuje. Za neke, zapravo, za mnoge, biće potreban nekakav uvod. Ali ukoliko možemo da nastavimo dijalog sa našom decom, vršnjacima, i sa običnim ljudima u publici, možemo stvarati „kolektivnu muziku“, koja može doneti više izlečenja svetu nego ceo vek psihoanalitičara i psihijatara. Ono što je ljudima potrebno jeste neverbalno povezivanje sa samima sobom. Potreban im je pristup svojim mestima Tišine i Buke, i alati za pravljenje muzike iz ova dva ekstremna stanja. Svi muzičari dele ovu magiju. Moramo učiniti ovaj dar dostupnim svima.

      OK, stvar je veoma jednostavna. Svako ljudsko biće bi trebalo da ima svoj instrument. Naravno, svi imamo muzički instrument, budući da smo rođeni sa našim glasovima i telima. Mi koristimo naše glasove. Mi koristimo naša tela, svaki dan. Koristimo ih da komuniciramo. Koristimo ih da pričamo, da plačemo, da vrištimo, da se smejemo, da izrazimo naša osećanja. Pevamo. Koristimo naše glasove da prenesemo melodije naše poezije. Ali takođe imamo alate na vrhovima prstiju. Muzički instrument je alat koji nas nosi još dalje u procesu otkrivanja svetova neverbalne muzičke razmene. Moram se upustiti u još jednu jednostavnu metaforu. Mi možemo okopavati polja rukama. Ali mi smo naučili da koristimo motike, pijuke i lopate. Pomeramo zemlju – plugovima, bagerima, kombajnima. I, pomerili smo čak i planine detoniranjem dinamita! Naučili smo da brojimo na našim prstima. Ali takođe smo naučili da koristimo računaljke, digitrone, i sada kompjutere da za naše matematičke račune i projekcije. Zašto onda, ne bi svako svirao i neki muzički intrument?

      Pretpostavljam da je to zato što, u našem društvu, nismo dovoljno naglasili muziku kao oblik rekreacije. Možemo stvarati zvukove zajedno, bilo od buke ili tišine. Možemo stvoriti oblik rekreacije, koji će doneti zadovoljstvo, radost i ispunjenost. On je dostupan svakome, bilo kome, da učestvuje.

      Naše koncepcije muzičkih instrumenata takođe moraju biti preispitane. Naravno, imamo klasične intrumente naše kulture. A sada imamo i visoku tehnologiju, eksperimentalne instrumente, i one još neotkrivene. Verovatno da bi prvo pitanje trebalo da bude, „Kako mogu stvarati zvukove?“ Šta ću koristiti? I dalje, napraviti izraz od zvuka. Kolektivni angažman sa drugima koji stvaraju zvukove sopstvenim izborom instrumenata, bilo da je to violina, saksofon, vlat trave, ili metalni lonac ili tiganj, stvara kolektivni zvuk. To veoma podseća na paletu sa bojama od kojih treba da stvorimo sliku. Kanta buke iz koje možemo da crpimo vodu naše imaginacije... Da oblikujemo i kalupimo naše „pronađene zvukove“ u šolje supstance, nešto što ne samo da prepoznajemo kao naše, nego u čemu uživamo, i što pripada nama. Cela suština je u zadovoljstvu koje to donosi.

      Pogledajte oko sebe. Pogledajte nebrojene mogućnosti. Šta biste izabrali da svirate ukoliko biste mogli da zamislite sebe kako pevate kroz alat muzike? To je lično koliko i nečija omiljena boja, omiljeno jelo, ili omiljena vrsta psa. To je dostupno koliko i vaša omiljena boja ili preferirana hrana. U pitanju je samo svest o tome. Uzmimo naše instrumente, i zakoračimo u buku i tišinu u neustrašivoj ali razigranoj zanesenosti da se otkrije šta je unutra. I u procesu ovog putovanja, nailazićemo na spoznaje, smernice i nove teritorije za otkrivanje. Šta bio moglo biti zabavnije od toga? Kakva je ovo rekreacija? Ovo bi, svakako, bila kulturna „re-kreacija“ našeg Društva...