upitnik

 Alessandro Bosetti
 Bertrand Denzler
 Bhob Rainey
 Bonnie Jones
 Bruce Russell
 Christian Weber
 Cor Fuhler
 Dieter Kovacic (dieb13)
 Doug Theriault
 Dragos Tara    novo
 eRikm
 Günter Müller
 Jeff Gburek
 Jeph Jerman
 Joe Foster
 Julien Ottavi
 Kai Fagaschinski
 Lucio Capece
 Róbert Rózsa    novo
 Robin Hayward
 Tomas Korber
 Will Guthrie

7. Kako vrednujete improvizaciju? Šta , po vama, jednu improvizaciju čini boljom od druge?

Alessandro Bosetti:
      Ako mi se sviđa ili ne bolje je ili je lošije (naravno, samo za mene).

Bertrand Denzler:
      Teško je reći. Većinu vremena, ona jednostavno funkcioniše ili ne, postoji neka vrsta tenzije, ili očiglednosti, u nekoj improvizaciji, ili ne. Na kraju, to nije toliko drugačije od ocenjivanja neke kompozicije, pesme, ili možda obroka. To je prilično subjektivno. Čak i ako se često slažem sa drugim muzičarima sa kojima sviram ili sa nekim članovima publike.

Bhob Rainey:
      Živo izvođenje je harizmatičan događaj, bez obzira na izvođačevu poziciju što se tiče hijerarhija publika/izvođač. Ponekad te prosto uvuče unutra. U toj tački, nalaziš se u najgoroj poziciji da proceniš zašto nešto funkcioniše. Upravo se oko grešaka stvaraju mnoge teorije i često vode najužarenije debate. Ponekad, ove debate mogu da pretvore sud o grešci u novu opsesiju. I tako, oslanjamo se na stare magične lekove i oslanjamo se na neuspehe. Verovatno najbolje sudimo kada su naši sudovi trenutni koliko i naše improvizacije.
      Ja lično prilično strogo sudim o svemu što radim. Ali, na sreću, lako opraštam.

Bonnie Jones:
      Mrzim ovo da govorim, ali obično ocenjujem improvizacije na čisto subjektivan (i u izvesnoj meri ličan/emocionalan) način. Kako sam se osećala posle seta? Da li je izgledalo kao da svi slušamo? Da li smo komunicirali na zanimljive načine? Da li sam naučila nešto o svojim muzičkim idejama i idejama drugih muzičara? Volim improvizacije koje deluju kao da su izvođači čitali misli jedni drugima. Volim da koristim taj deo svog mozga koji se bavi neverbalnim radnjama, odlukama, i komunikacionim sistemima – sa osećajem međusobne svesnosti. Što se tiče tekstualnih projekata koje smatram “improvizovanim” najbolje čemu mogu da se nadam jeste da uključim različita znanja o jeziku da bih reagovala na/približila se/obratila se/izmenila/prilagodila se percepciji publike/čitaoca. As for text projects that I consider "improvised" the best I can hope for is to be able to employ various understandings of language to respond to/shift/address/change/comply to the perception of the audience/reader. U ovom trenutku, pokušavam da radim sa tekstom na toliko drugačiji način nego što sam to radila u prošlosti da je sve to neobeležena teritorija. Ukoliko me niko ne gađa ničim to smatram dobro urađenim poslom.

Bruce Russell:
      Dobra improvizacija je ‘kul’. ‘Kul’ je zapadnoafrički koncept koji označava ‘usklađivanje sa unutrašnjim božanstvom’. Znaš kada je dobro, ali ne možeš to da izraziš.

Christian Weber:
      Kvalitet. Jednostavni parametri kvaliteta.

Cor Fuhler:
      Nema posebnih pravila ovde. Mada kod improvizacije težim da prihvatim (i da mi se čak i svidi) više nabadanja nego kod komponovane muzike.

Dieter Kovacic (dieb13):
      U osnovi koristim iste kriterijume za “komponovanu” i “improvizovanu” muziku. Dobro je ako je “catchy” i “catchy” je ako je strogo i, u isto vreme, sposobno da me iznenadi.

Doug Theriault:
     Po tome da li ima sve stvari koje me uzbuđuju kao slušaoca ? Ako ne, brisano je.
      Što se kvaliteta improvizacije tiče, sudim po tome da li je ili ne dotakla neke nove stvari, za mene.

Dragos Tara:
      Ukoliko postoji osecaj lakoce, fluentnosti sviranja. Ukoliko je moja slika momenta jasna, ili prosto uzbudljiva… Ovo je nekako zbunjujuce. Žao mi je, zaista ne znam.

eRikm:
      Dakle, u prvom slučaju je muzika loša, dok je u drugom dobra :))
Bitno je lepo provesti to vreme. Bilo da je publika uspavana od sreće ili potpuno naelektrisana, podjednako je dobar ukazatelj. Često je karakteristika dobrog koncerta činjenica da je vreme "nestalo".

Günter Müller:
      To je pre svega stvar osećanja, zatim možda pričanja o onome što se dešavalo, ili slušanja snimaka onoga što smo svirali. Postoje različiti aspekti koji čine jednu improvizaciju više ili manje uspešnom: da li je bilo nekako usredsređeno ili neodlučno, da li ima neke zanimljive i iznenađujuće dinamike, da li je bilo novih dešavanja ili su iste stare stvari, zanimljivi detalji, strategije, velika forma, tok itd.

Jeff Gburek:
      Ne postoji generalno pravilo oko ovoga. Procenjujes svaki slučaj posebno. Mogao bih da dodam da ne zavisim od improvizacije da bih muziku učinio nužno uvek zanimljivom. U slučaju mog rada sa akustičnom gitarom, dobra improvizacija je ona koja fluidno vodi nazad ka jednoj od kompozicija. I to uvek uspeva.

Jeph Jerman:
      Nivo slušanja od strane svakog učesnika. Pokušavam da ne ocenjujem i ne prosuđujem muziku, što je često teško. Još jedna stvar koju um radi… Ukoliko mi je zabavno, i ne razmišljam previše, to mi je dovoljno.

Joe Foster:
      Nemam dobar odgovor na ova pitanja...ali sam dosta razmišljao o njima.. na jednom nivou, poriv za vrednovanjem je poguban, ali sa druge strane, to je tako jak ljudski impuls da boriti se protiv njega može izgledati smešno. Vrednujem nastupe na osnovu njihovog efekta na mene i koristim bilo koji kontekst koji mi je trenutno dostupan (prethodni nastupi, prethodni snimci). Vrednujem snimke kao snimke, kao objekte, pošto ih mogu slušati više nego jednom. Moja mišljenja se često dramatično menjaju, tako da sam prilično siguran da je tu više stvar mene nego samih snimaka.
      Što se tiče vrednovanja muzičara, veoma je teško. Osećam se sigurno samo kada formiram ocenu o muzičarima koje sam prethodno čuo uživo, pošto onda nastup mogu da stavim u kontekst, i mogu da opazim razvoj i navike.

Julien Ottavi:
      Za mene je vrlo teško da procenjujem bilo koju vrstu improvizacije u bilo kojoj situaciji, moraš videti mnogo više komponenti da bi uopšte znao šta se odvija u nekoj situaciji/kontekstu. Ako pričamo o situaciji u "improvizaciji" kao muzičkom stilu, ne bih rekao da je to uopšte pitanje, zato što je to za mene, kao što sam gore naveo, proces učenja, ne proces pokazivanja svoga ega drugima. Pitanje je vezano za pojam "izvedbe" u okvirima "umešnosti" ili "uspešnosti", a procenjivanje nekog muzičkog dela je u zapadnoj kulturi uvek povezano sa idejom takmičenja u muzici, njenog usavršavanja, čak iako se ovo usavršavanje odnosi na eksperimentalnu muziku, stranu, čudnu, sa što je više grešaka moguće i što bučniju - uvek je to usavršavanje, onako kako ja vidim. Pojam "boljeg" je vezan za ovu ideju, takođe. Kao proces učenja, kao proces ličnog razvoja, nema "boljeg", nema "najgoreg", postoje samo različiti ljudi sa svojim pristupima kontekstu/situaciji.
      Što se tiče muzičke ekspresije, preformulisaću pitanje: kako ocenjujemo muzičko delo koje koristi pojmove improvizacije, što znači da nema nikakvih pojmova koji su predodređeni?
      A onda treba da kažemo pod kojim uslovima, u kom aspektu ? Intelektualno, kao muzička referenca, prosto kao zvučna organizacija, kao snažno izražavanje osećanja ili osećaja, kao čisti, sirovi, fizički izraz, itd...

Lucio Capece:
      Kao kada je bilo koja muzika u pitanju, pokušavan da nemam estetski pristup kada slušam nekoga. Imam svoj ukus, ali najvažnije je koliko je snažno, duboko i istinito ono što se dešava kada neko svira. Čak i ako je u pitanju banalna muzika ili ukoliko je loše odsvirano. Improvizacija je moj izbor i izbor nekoliko drugih muzičara koje volim da slušam. Ali ne smatram improvizaciju boljom od bilo koje druge muzike. Ovo zavisi od izbora muzičara koji stvara muziku, i od toga koliko duboko je on upleten u ove izbore.
      Uživam da slušam muzičare koji rizikuju kada nastupaju, muzičare koji sviraju muziku koja je živa, vodeći svirku do tačke kada osećaš da nešto ne radi na već poznate načine ali je zanimljivo. Što se tiče same improvizovane muzike, ponekad se razočaram na koncertima gde ljudi na kraju kažu “bilo je dobro”. Veoma često “improv” publika ovo govori za nastupe koji su tipični “improv” nastupi. Ne zanima me improvizacija kao jezik, i ne smatram dobrom svirkom onu koja se uklapa u predvidiv jezik koji je improvizacija na neki način postala. Cenim kada se muzičari odreknu već izgrađenog i uspešnog jezika i krenu za nečim drugim. Uživam u slušanju ljudi dok “kuvaju” nove ideje, nanovo otkrivajući i redefinišući praksu muzike.

Kai Fagaschinski:
      Kao i svako drugo muzičko delo, mora da bude zabavno u dubljem smislu. Mora nekako da utiče na mene. Želim da osetim nekakav poetski kvalitet.

Róbert Rózsa:
      Dobra ili loša improvizacija? Pa još i klasifikacija, vrednovanje. Stvar mi se uopšte ne čini jednostavna, te je svaki sud zapravo subjektivan, jer radi se pre svega o ličnoj percepciji i doživljaju, afinitetu. Rekao bih da ja volim isključivo dobru improvizovanu muziku. Za mene je to ona koja mi pobuđuje maštu i očudjuje, ili možda provocira. Volim improvizaciju u kojoj prepoznajem duh radoznalosti. Volim i njenu neponovljivost. Zatim tu je i veština, virtuoznost ili maštovitost, nepredvidljivost, krajnosti u muzici, i tišina, sve i svašta može činiti jednu improvizaciju dobrom ili boljom od neke druge.

Robin Hayward:
      Pretpostavljam da ima imam set kriterijuma, nekih veoma konvencionalnih. Da li je forma funkcionisala, da li su stvari bile previše predvidljive itd. Jedan znak uspešne improvizacije je često taj da je muzika delovala kao da svira samu sebe, bez ikakvog truda. Ali je često i teško reći zašto je jedna improvizacija bila uspešna a neka druga ne.

Tomas Korber :
      Muzika. A da li je neka muzika uspešna ili ne nije nešto što se, po mom mišljenju, može oceniti objektivno. Imam sopstvene razloge iz kojih mi je nešto zanimljivo ili ne, ali to je previše kompleksna tema da bi se temeljno razmotrila u ovom kratkom intervjuu.

Will Guthrie:
      Meni je uvek bitno da osetim određenu dozu forme i strukture ma koliko apstraktno to bilo..  tako da mi uspeh ili promašaj (šta god to bilo!) nisu toliko bitni koliko da cela stvar ima smisla za mene.