upitnik

 Alessandro Bosetti
 Bertrand Denzler
 Bhob Rainey
 Bonnie Jones
 Bruce Russell
 Christian Weber
 Cor Fuhler
 Dieter Kovacic (dieb13)
 Doug Theriault
 Dragos Tara    novo
 eRikm
 Günter Müller
 Jeff Gburek
 Jeph Jerman
 Joe Foster
 Julien Ottavi
 Kai Fagaschinski
 Lucio Capece
 Róbert Rózsa    novo
 Robin Hayward
 Tomas Korber
 Will Guthrie

6. Da li "vežbate" za improvizaciju, i koje je vaše generalno mišljenje o ideju "vežbanja" za improvizaciju? Kada improvizujete, da li koristite zvukove koje ste već "isprobali", i koliko tu ima mesta za zvučno eksperimentisanje?

Alessandro Bosetti:
      Obe stvari su prisutne u zavisnosti od toga šta hoću da uradim. Uglavnom uređujem svoj rad tako da nema stvarne podele izmedju komponovanja i vežbanja.

Bertrand Denzler:
      Veći deo vremena, ne vežbam, već sviram. Sam ili sa drugima, pokušavam da proizvedem neku muziku. To je kontinuiran proces, tako da koristim zvukove koje već znam. Nisam sposoban da iznova otkrivam sve na dnevnoj bazi. Ali parametri ovih zvukova su fleksibilni, nisu fiksirani. Brzina, visina, dinamika i tako dalje, mogu da variraju u velikoj meri. A mogu i da ih kombinujem. Tako da često deluju novi. Ponekad, čujem neki zvuk u glavi, koji mislim da je potreban muzici u tom određenom trenutku, i pokušam da ga odsviram. Ponekad ispadne baš kao što sam želeo, ponekad ne. Ponekad je to zvuk koji znam, ponekad ne. Ponekad zvuči novo, ponekad ne. Ponekad, zvuči kao da bi zvuk izašao sam od sebe. To je eksperimentisanje i neka vrsta znanja u isto vreme. Čak i ako pokušam da zaboravim sve što znam, ja sam i dalje ja.

Bhob Rainey:
      Ne mislim da su posebni zvukovi toliko važni za jednu improvizaciju. U stvari, mislim da se previše važnosti pridaje pojedinačnim zvukovima na uštrb sveukupnih muzičkih ideja u improvizaciji. Ukoliko se desi da se novi zvuk pojavi tokom improvizacije, naravno, to je uzbudljiv događaj. Ali ne opterećujem sebe zbog toga što koristim jedan isti zvuk u sto koncerata za redom.
      S tim na umu, svaka improvizacija je vežba za improvizaciju. Ne u nastojanju da uspeš u tome, već u nastojanju da prosto budeš tu.

Bonnie Jones:
      Pa, morala bih da kažem da je sve to “vežba” u nekom smislu. Veoma mi se sviđa ideja da uvek budem učenik i nikada učitelj. Mislim da će to održati moju zainteresovanost i svest o stvarima koje se dešavaju oko mene. Definitivno volim da razradim ideje kod kuće pre koncerta ili snimanja, makar da bih proširila svoje razumevanje instrumenata koje koristim. Na sreću, moji instrumenti imaju sopstveni um i mada mogu da naučim geografiju električnog kola nikada ne mogu u potpunosti da predvidim pun izraz zvukova koji su mogući kada jednom počnem da manipulišem kolom. I dalje mogu da proizvodim zvukove svojim instrumentom koje nikada ranije nisam čula i neočekivani zvuci se uključuju u muzičke situacije veoma često – tako da me nekada i postide.

Bruce Russell:
      Nikad nemoj da vežbaš! Kada vežbamo improvizaciju, mi ne vežbamo ono što ćemo uraditi kasnije, mi jednostavno ‘improvizujemo sada’ a onda ‘improvizujemo kasnije’. Ponekad pronađem zvukove koji mi se svide i ponekad ih iskoristim ponovo, ali obično je tako da sam previše dobro izabrao svoju opremu, i to je nemoguće. Želim nove zvukove.

Christian Weber:
      Nikada nisam vežbao ni za šta. Vežbam samo radi čiste radosti, otkrića, meditacije. Vežbanje je za mene neka vrsta kalibracije. Veoma jednostavne, osnovne stvari. Nikada ne razmišljam o tome šta će se desiti na nastupu. Stvari su uvek drugačije. Neke stvari koje sam vežbao javljaju se tokom nastupa, neke u varijacijama a javljaju se i neke sasvim nove stvari. Ali to nije toliko stvar materijala, koliko veza i odnosa među stvarima (notama/zvucima).

Cor Fuhler:
      Ponekad sviram pomalo radi vežbe, naročito ako nisam svirao određenu postavku neko vreme. Mada to je više proveravanje opreme. Ali uglavnom više ne vežbam fizički. Više razmišljam o tome.
      Sa druge strane, tokom nekoliko godina smo ja i neki ljudi iz Amsterdama (Eric Boeren, Wilbert de Joode, Joost Buis itd.) svirali svake nedelje pred publikom. To je bilo veoma dobro raditi. Posle toga smo ja i neki ljudi (Anne LaBerge itd.) postavili Kraakgeluiden u Amsterdamu, jer nije bilo mesta za elektronsku muziku a svima nam je bilo potrebno da sviramo jedni sa drugima da bismo pospešili naše sviranje i dobili ideje itd. Radili smo to jednom nedeljno tokom 2 godine. To je bilo jako značajno.

Dieter Kovacic (dieb13):
      To zavisi od projekta i tipa koncerta. Ne vežbam za solo koncerte, ali ponekad da za ansambl-koncerte. Mislim da bi uvek trebalo da bude dosta mesta za varijacije/eksperimente da bi stvari bile zanimljive.

Doug Theriault:
      Ne vežbam. Razvijam sisteme koje koristim u različitim situacijama. Ako sviram solo, sistemi su drugačiji nego kad sviram sa drugim ljudima. Zavisi, dakle, od situacije.
      Ako ste imalo dobri u improvizaciji razumete svoj instrument podjednako kao što razumete vašu ruku i kako se ona pomera. Doslovno, instrument je produžetak mozga. Nekada mozak trokira, tada je muzika najbolja, po mom mišljenju :)
      Ne koristim unapred oprobane zvuke. Zvuci koje koristim su obično iznenađujući za mene i radim sa njima uživo stvarajući muzičko delo. Poenta je u slušanju i razumevanju instrumenta tako dobro da se proces sviranja sam odvija.
      Sistemi jesu oprobani. Jedina eksperimentacija koja se dešava tu jeste kako se proces odvija uživo i izbori koje pravim koji se tiču onoga gde bi proces mogao ići.

Dragos Tara:
      Za projekte koji se zasnivaju na nekoj posebnoj ideji ili konceptu, volim da probam. Ali ukoliko je zaista improvizovano, onda to mrzim. U svakom slucaju, vremenom, kao što sam rekao, praviš izbore koji usmeravaju tvoj rad i cine te spremnijim za koncerte.
      Isto se osecam i kada je u pitanju samostalno vežbanje. Kontrabas vežbam na konvencionalan, klasican nacin, da bih ostao u dodiru sa njim.
Sviranje elektronike je uvek pripremljeno, pošto treba da napravim svoje MAX/MSP peceve i izaberem svoje interfejse.
      Ne bih stvarno mogao da kažem koliko prostora ima za stvarno eksperimentisanje sa zvukom, ali mislim da je to više nego potrebno zbog rastuce normalizacije koju muzicki biznis implicira.

eRikm:
      Videti odgovor na pitanje br. 2.

Günter Müller:
      Vrlo sam siguran da ne postoji način “vežbanja” ili probanja improvizacije, to jednostavno uradiš. Često koristim zvukove koje sam već isprobao, ali pokušavam da ih svaki put sviram i tretiram drugačije i u drugačijim kombinacijama. Tako da bi uvek trebalo da bude mesta za nove zvučne eksperimente.

Jeff Gburek:
      Svakako se može vežbati za improvizaciju. Ali vežbanje za improvizaciju je čudno pitanje. Čak i ako si isprobao zvukove pre sviranja, postoji nov kontekst koji menja njihovo percipiranje i primanje. Ponekad svi planovi moraju da se napuste ili drastično izmene da bi se stvorio nekakav muzički smisao u situaciji. Ponekad je dobro držati se neke ideje čak iako ona ne funkcioniše jer tenzija njene “pogrešnosti” (ko je vidi kao pogrešnu?) može stvoriti zanimljivu dinamiku.

Jeph Jerman:
      Derek Bailey je jednom napiao da jedini način vežbanja improvizacije jeste improvizacija, i složio bih se sa tim. Radio sam sa ljudima koji “vežbaju” za improvizovane nastupe, i sa onima koji to ne rade. Ja lično sviram skoro svaki dan, održavam svoje telo zagrejanim a svoje uši otvorenim. Što se tiče isprobavanja zukova, ponekad proverim da li nešto fizički radi pre nego što ga koristim, ali retko kad pokušavam da vidim šta ću da radim s tim u kontekstu sviranja sa drugima.

Joe Foster:
      Obično, sviram dosta – nekoliko sati skoro svakog dana – ali nikada ne vežbam. U skorije vreme, ipak, pokušavam da svakoj situaciji sviranja pristupim sa istim stavom o njenoj funkciji. O svoj svojoj muzici mislim kao o „vežbanju“ (kao joga ili trčanje). Ovakav stav mi se pojačao, pomažući mi da unapredim svoje sposobnosti da se fokusiram i pobegnem od sebe dok sviram. Kada sviram, retko razmišljam svesno, razmišljam previše brzo (ili sporo) da bi to uopšte primetio. Nekada eksperimentišem sa novim zvukovima i tehnikama kad sviram, i aktivno pokušavam da iznađem svoje navike. Navike će uvek postojati, ali traženje „linije bekstva “ mi je za sada plodonosno.

Julien Ottavi:
      Na jedan deo ovog pitanja sam odgovorio u prethodnom pitanju, tako da se ne bih ponavljao.
      Ali, zašto se mi pripremamo za improvizaciju ? Ovo je besmisleno ako za trenutak razmislite o konceptu vežbe i improvizacije. Stvarnost jeste takva, za mene, da se mi pripremamo za situaciju u kojoj gubimo kontrolu, obzirom da smo deca naših roditelja, obrazovnog sistema, sporta, armije, zatvora, prijatelja - sve učestvuje u pripremanju za integraciju u društvo, da bi imali izvesnu vrstu refleksa u izvesnim situacijama. Na sreću, čovek u sebi ima deo otpora koji nije sasvim predvidljiv i koji u nekim situacijama stvara posebne neuronske aktivnosti koje nas stavljaju u krizne sitiuacije gde se stvari ne mogu kontrolisati i gde se vaš stvarni smisao improvizacije dovodi u pitanje. Pitanje iza vašeg pitanja je: kako možemo da prihvatimo da ne kontrolišemo svaki aspekt našeg života ? Kako dočekujemo strano, ono što je van kontrole, iracionalno?

Lucio Capece:
      Vežbam svoje instrumente. Imam osnovnu tehničku rutinu koju pokušavam da sviram svakodnevno i nakon što to uradim jednostavno pokušavam da radim sa zvukovima i otkrijem nove mogućnosti. Ne vežbam improvizaciju, u svakom slučaju ne radim to sam. Sviram sa drugim muzičarima na ad hoc sastancima i u povremenim sastancima sa muzičarima sa kojima sviram u stabilnim projektima, ali ne mnogo. Samo nekoliko puta.Više volim da iznenadim sebe ne radeći mnogo zajedno. Mislim da je dobro svirati sa već isprobanim zvukovima na kojima si već radio. To ti pruža dublju predstavu o tome kako oni funkcionišu, i kada radiš na njima dok vežbaš, to ti daje neku intuiciju o tome kako da ih modifikuješ, kako da ih tretiraš kao živi element. Onda će biti drugačiji kada ih sviraš uživo. Mislim da je ono na čemu radiš kada radiš na ovim zvukovima sposobnost da radiš na njima uživo. Ne radimo samo na zvukovima uživo, postoje mnogi drugi elementi (forma, razvijanje jezika, interakcija ideja, gustina itd.), i ne mislim da ovi elementi postaju manje živi ako radiš na svojim zvukovima pre nastupa, baš suprotno. Ukoliko su zvuci bogati i zanimljivi, i ukoliko su odsvirani na živ način umesto kao katalog, zvuci stimulišu tebe i muzičare koji sviraju sa tobom, i stvaraju muziku u kojoj možeš uživati.

Kai Fagaschinski:
      Vežbanje na klarinetu je za mene veoma važno da bih imao dobar odnos sa instrumentom. Naročito sa ovim instrumentom moraš da imaš istrnirane usnene mišiće radi potpune kontrole.
     Nalazim da je, za mene, najbolji način vežbanja improvizacije sviranje koncerata. Ponekad mi je teško da izgradim ono pto je potrebno u okviru jedne popodnevne probe. Probe u većini mojih projekata nisu u stvari vežbe za improvizaciju, to je više stvar proveravanja stvari ili zagrevanja sa drugima.

Róbert Rózsa:
      Vežbanje u klasičnom smislu ne postoji, naročito nikakav vid uvežbavanja, jer tada to nije improvizacija. Ali treba što više svirati, raditi na otkrivanju i proširivanju svojih zvučnih mogućnosti, načinu izražavanja. Dakle, isprobavati da. Koristiti već "isprobane" zvukove takođe. A novo i nepoznato bi uvek trebalo da bude imperativ improvizacije, jer eksperimentisati i tragati za novim mogućnostima može se i treba stalno.

Robin Hayward:
      Ne vežbam za neku određenu improvizaciju. Imam probe sa drugim muzičarima, ali to više ima veze sa razvijanjem i pojašnjavanjem onoga što radimo, nego sa pripremanjem za neku određenu improvizaciju. Ponekad radimo vežbe za improvizaciju, obično pošto primetimo da se nešto dešava po automatizmu a ne zato što mi to želimo. Te vežbe nam služe da postanemo svesniji toga šta je to i naučimo strategije kako bismo to izbegli. Da, uglavnom koristim zvukove nad kojim imam kontrolu, što znači da sam ih već isprobao i vežbao. Ali pokušavam da izbegnem prosto sviranje repertoara – izazov je koristiti zvukove tako da imaju muzičkog smisla, iako je teško uvek reći zašto neki zvuk ima smisla u jednom kontekstu, a u drugom ne – potrebno je da funkcioniše veoma empirijski. Definitivno postoje pravila, iako je često teško reći koja su. Uglavnom je to stvar osetljivosti prema sadašnjem trenutku i osećanja šta on implicira.

Tomas Korber:
      Ne bih to nazvao “vežbanjem”, ali da, dosta sviram kod kuće. Ponekad u improvizaciji počnem sa nečim što sam već “isprobao” i polako se krećem odatle ka nepoznatoj teritoriji.

Will Guthrie:
      Jedno vreme sam satima vežbao bubnjeve svaki dan da bi bio bliži razvijanju tehničkih mogucnosti  da sprovedem bilo koju ideju koja mi padne na pamet. To ostaje relevantno za bubnjeve ali ne toliko što se tiče elektronskih stvari koje radim. U tom slučaju razmisljam o muzici sve vreme , o tome kako mogu da uredim zvuk, kako da se pozabavim formom i strukturom tako da je to na neki način vezbanje. Sviranje uživo znači uvek praviti ravnotežu između sviranja stvari koje su mi već poznate, struktura o kojima sam već razmisljao itd. I pokušaja da se dođe do tačke gde nepoznato može da se dogodi ili nekada namerno uvodim nasumične elemente ili elemente slučajnosti kako bih iskoristio zvuke za koje ne znam kako će ispasti što me moze uvući u različite sfere...