upitnik

 Alessandro Bosetti
 Bertrand Denzler
 Bhob Rainey
 Bonnie Jones
 Bruce Russell
 Christian Weber
 Cor Fuhler
 Dieter Kovacic (dieb13)
 Doug Theriault
 Dragos Tara    novo
 eRikm
 Günter Müller
 Jeff Gburek
 Jeph Jerman
 Joe Foster
 Julien Ottavi
 Kai Fagaschinski
 Lucio Capece
 Róbert Rózsa    novo
 Robin Hayward
 Tomas Korber
 Will Guthrie

5. Kako vidite odnos između planiranja i spontanosti u improvizaciji?

Alessandro Bosetti:
      Do sada sam verovatno previše rekao. Odavno sam obecao Devici Mariji da neću nikada više govoriti o razlici izmedju improvizacije i kompozicije. Pošto vidim da smo dotle došli jednostavno ću stati.

Bertrand Denzler:
      To je vrlo složeno, kao u stvarnom životu. Nekako, skoro uvek znam kakvu ću vrstu muzike svirati. Zato što pravim neke izbore. Zato što imam pamćenje i neke želje. I zato što postoji mesto, vreme i ljudska situacija. Zato postoji neki prostor, od početka. Ali pokušavam da se krećem slobodno u tom okruženju. Da delam, reagujem, da mislim. Kao kad bih bio u šumi ili u gradu. Postoji više motora koji istovremeno rade u mojoj glavi, od kojih neki “planiraju”, a neki reaguju vrlo brzo. Sve igra svoju ulogu, celokupne ličnosti svih muzičara su uključeni, uključujući i mene, odnosi među njima, kontekst, akustika i tako dalje, bilo da je svesno ili ne. Sa svim ovim, pokušavam da doprinesem muzičkom delu koje sviramo, na ovaj ili onaj način.

Bhob Rainey:
      Planiranje je očajnički pokušaj da zaštitiš svoje dupe kada stvari postanu teške. Ukoliko se desi da spontano izvedeš neki plan, imaš sreće. Ukoliko uključiš plan da ne bi izgledao slab ili nezanimljiv, ubrzo će te biti stid od samog sebe.
      Ne brinem previše o spontanosti. Ljudi unište toliko toga svojom željom da izgledaju posebno.

Bonnie Jones:
      Iskreno, počinjem da mislim da je, nakon što odsviraš jedan set muzike ili napišeš neki tekst, sve što dolazi posle toga neki oblik planiranja. Iskustvo stvaranja umetnosti je, čini se, kumulativno – jedno muzičko delo ili strana(e) teksta za koju si se dugo i predano borio. Imam neke ideje, stvaram umetnost zbog ovih ideja, i planiram da bih se stavila u situacije koje pružaju više učenja o ovim idejama. Tražim određene partnere za saradnju zato što me privlače njihove ideje i njihovi izbori i njihovi načini komunikacije i slušanja. Naravno, kada dođe do ostvarivanja nekog dela funkcionišem na receptivnom nivou više nego što pokušavam da oblikujem nešto pre nego što se dogodi. Stvarno obraćanje pažnje i slušanje izgleda da proizvodi finije određene rezultate nego pokušavanje da se stvari prethodno previše strukturiraju. Mada, budući da su ljudi – ljudi, spontane stvari se mogu desiti i dešavaju se – to je najdivnija stvar u vezi sa kolaborativnim situacijama.

Bruce Russell:
      Ne mislim da planiranje ima ulogu u improvizaciji. Ne planiram svoje nastupe, osim što biram šta ću koristiti.

Christian Weber:
      Nema planiranja u improvizaciji. Postoje strategije komunikacije. Računa se samo energija.

Cor Fuhler:
      Kao neizbežan brak. Imaš svoj vokabular, ali praviš rečenice od njega svaki put. Ponekad nalaziš nove reči ali uglavnom su ljudi sa kojima sviraš ti koji menjaju značenje onoga što sviraš. I tako se prilagođavaš/reaguješ.

Dieter Kovacic (dieb13):
      To je kao korišćenje jezika. Koristim određene “reči” (zvukove/tehnike…) da komuniciram sa drugim muzičarima i sa publikom. Teško da ima bilo kakvog planiranja ali postoji dosta eksplicitnog sistema i strukture u onome što radim. U ovom kontekstu spontanost znači dopustiti da se dogodi, ono što je u mojoj glavi u svakom slučaju.

Doug Theriault:
      Svi improvizatori imaju različite jezike koje su razvili. Spontanost je u vezi sa izborima koji su napravljeni tokom improvizacije u određenom sistemu. To je jedina vrsta improvizacije koja se odvija. Muzičari mogu da izaberu da se uklope ili da ignorišu ono što se dešava.

Dragos Tara:
      Radeci na razlicitim projektima sa razlicitim ljudima, pocinješ da stvaraš sopstveno uopšteno videnje improvizacije. To znaci da uvek postoji mešavina i jednog i drugog. Pronalaziš stvari na putu koji si vec bio izabrao.

eRikm:
      Krishnamurti "OSLOBODITI SE POZNATOG".
      U toku solo izvođenja ili izvođenja sa drugim muzičarima koji sebi više ne postavljaju takva pitanja, ne osvrćem se na ono što sam upravo odsvirao i ne
anticipiram sledeći korak. Jedino trenutak mora biti pravi.
      Deluje pomalo konfuzno :))) i zbog toga mi je žao, ali ne mogu to jasnije
izraziti.

Günter Müller:
      Naravno tokom godina uspostavljaš vokabular i gramatiku, zato je jedna od stvari na kojima treba da radiš stalno razvijanje stvari, nalaženje načina da ponovo transformišeš stvari, nalaženje novih strategija, da iznenadiš sebe. Bio sam uključen u nekoliko koncept-improvizacija i dirigovanih improvizacija, koji su bili fina iskustva, ali na kraju nikada u potpunosti ubedljiva.

Jeff Gburek:
      Postoje kratkoročni i dugorocni planovi. I jedni i drugi se udružuju u improvizaciji.

Jeph Jerman:
      To je uže po kom svi mi hodamo. Jedan prijatelj mi je jednom rekao da čovek može istinski da improvizuje samo na instrumentu koji nikada ranije nije svirao. Mislim da ima neke istine u tome. Može biti teško NE planirati, budući da je to jedna stvar u kojoj je um toliko dobar.

Joe Foster:
      Konačno se nalazim na poziciji gde prihvatam da imam estetske preferencije, ali sam ipak prilično doktrinaran kada je sviranje u pitanju (u svojoj praksi, hoću reći, ne u preskriptivnom smislu). Kada je sviranje u pitanju, svakoj situaciji prilazim sa onoliko čistom tablicom koliko mogu, i pokušavam da sačuvam pravo (u svom odnosu sa partnerima u sviranju, i u sebi) da napravim bilo koji izbor koji muzika zahteva. S tim na umu, više ne osećam potrebu da budem samosvesno „spontan“ – previše često mi se takvo ponašanje čini usiljeno, i muzičari koji rade na taj način mi izgledaju kao da se nameću muzici. Ni malo nisam zainteresovan da radim tako nešto.

Julien Ottavi:
     Ako pričamo o improvizaciji kao o konceptu a ne kao o muzičkom stilu, rekao bih da je to komplikovana veza. Rekao bih da postoji borba oko toga da li zaista improvizuješ u bilo kojoj situaciji, zato što si uvek obeležen svojom prošlosću, obrazovanjem, ciljevima koje postavljaš sebi, svojim nesvesnim koje pokreće neke nedefinisane aspekte ove lične konstrukcije. Tako da zapravo, nikada ne znaš (ili ne sasvim) da li improvizuješ potpuno ili ne...ili radiš ono što si oduvek mislio da treba, u kojim granicama tvoji postupci nisu upravljani tvojom prošlošću/obrazovanjem/prethodnim ciljevima/nesvesnim. Po ovom pitanju, moram priznati da nismo sigurni da možemo videti jasno vezu između planiranja i spontanosti u improvizaciji, jer sasvim je moguće da ste uvereni da ste u procesu improvizacije sa jakim učešćem spontaniteta, a da se ipak samo ponavljate i ponavljate neke modele koje ste uvežbali u ovakvim situacijima, ili čak da igrate igru gde ste sebi fiksirali određenu ulogu.  

Lucio Capece:
      Moram da kažem da veoma često počnem sa nekom idejom, nekom vrstom forme onoga kako zamišljam da stvari mogu biti ili kako želim da budu, u zavisnosti od toga kako se osećam u prostoru i sa muzičarima sa kojima sviram. Ova forma je uvek modifikovana tokom živog nastupa, i moram da sviram drugačije, i to je najbolja stvar u vezi s tim. U suštini mislim da uvek postoji neka paradigma. Nije tačno da stvaramo ni iz čega. Razmišljam dosta o ovome i o tome kako da ne sviram na automatski, već izgrađen način. Razmišljanje o ovoj formi mi dosta pomaže da se koncentrišem i volim da je olabavim u nekoj tački tokom izvođenja.

Kai Fagaschinski:
      U različitim projektima radim na različite načine. Neki projekti su bazirani na poptuno komponovanom materijalu, ali neki projekti su otvoreniji (= uključuju aspekte improvizacije) u različitoj meri. U nekim projektim nema nikakvih usmenih ili pisanih dogovora kada sviramo koncerte, ali u svakom slučaju nešto biva unapred uspostavljeno kroz kolektivno iskustvo grupnih proba, naših prethodnih koncerata i ranijih diskusija.

Róbert Rózsa:
      Spontana, odnosno slobodna muzička improvizacija jeste najviši stupanj otkrivanja smisla i mogućnosti slobode zvuka, njegove spontane kreacije, oblikovanja i organizacije. Planiranje u improvizaciji je način da joj se daju smernice, neka unapred određena forma ili pak omogući svojevrsni način komunikacije između muzičara, što je više nego koristan element stvaranja, naročito ukoliko se radi o većoj skupini muzičara.

Robin Hayward:
      Svakako je smatram neophodnom da relflektuje nad muzikom, za šta pretpostavljam da je neka vrsta planiranja. Ponekad ako mi se muzika čini previše rutiniranom namerno uradim nešto što se ne slaže očigledno da bih je okrenuo u drugom pravcu, ili čak namerno izgubim tehničku kontrolu i onda radim sa bilo čim što instrument ispljune. Ali u najvećoj meri to je stvar slušanja onoga što se događa i sviranja kada čujem nešto čemu želim da doprinesem. To implicira poznavanje instrumenta, kontrolisanje zvukova itd. – stvari koje bi se podvele pod kategoriju planiranja.

Tomas Korber:
      Ne mogu da dam konačan zaključak na ovo pitanje pošto mislim da pitanje da li neko “planira” ili dela “spontano” (ako takva dihotomija uopšte i postoji) u potpunosti zavisi od situacije. Ali generalno u improvizovanom kontekstu gde su uključeni drugi muzičari, važna je fleksibilnost.

Will Guthrie:
      [bez odgovora]