upitnik

 Alessandro Bosetti
 Bertrand Denzler
 Bhob Rainey
 Bonnie Jones
 Bruce Russell
 Christian Weber
 Cor Fuhler
 Dieter Kovacic (dieb13)
 Doug Theriault
 Dragos Tara    novo
 eRikm
 Günter Müller
 Jeff Gburek
 Jeph Jerman
 Joe Foster
 Julien Ottavi
 Kai Fagaschinski
 Lucio Capece
 Róbert Rózsa    novo
 Robin Hayward
 Tomas Korber
 Will Guthrie

4. Zašto se bavite improvizacijom, i kako je vidite?

Alessandro Bosetti:
      Sve manje me zaokuplja improvizacija ali daleko od toga da ću prestati da “improvizujem”. Jednostavno, veoma mi je teško da razmišljam o improvizaciji kao o “rutini”. Veoma je zamarajuće i shvatam da nemam dovoljno energije da zaista “improvizujem” svake večeri na način na koji bih to želeo.

Bertrand Denzler:
      U početku, improvizacija mi je dozvoljavala da sviram sa drugima na licu mesta, bez potrebe da se reprodukuje neko muzičko delo. Danas, improvizacija je nešto više poput mentalnog alata za sviranje muzike koju želim da sviram, koja se ne može komponovati, zato što je to kolektivna muzika i muzika kojoj je potrebna tenzija improvizacije. To je komplikovan alat i provodim dosta vremena pokušavajući da ga poboljšam, da ga prilagodim, trajno. Za mene, improvizacija je posebna vrsta koncentracije, koja je vrlo intenzivna.

Bhob Rainey:
      Proces improvizovanja se preliva u čitav tvoj život. To je neverovatan izazov pun kompromisa. A takođe je i svakodnevan kao tuba paste za zube. Vrlo je teško okrenuti tome leđa, kada jednom osetiš ukus.

Bonnie Jones:
      Mislim da je improvizacija veoma ljudski čin i da je veoma ljudski improvizovati.

Bruce Russell:
      Umem samo da improvizujem, ne umem da ponavljam, ne umem da čitam muziku, neću da učim rutine kao istrenirani majmun. Muzički interpretatori tuđih kompozicija skoro nikad nisu umetnici, laskaju sami sebi. Jedan u hiljadu ljudi može da unese sopstveni duh u “interpretaciju” – samo nekolicina to radi. Improvizacija je vredna životna lekcija, ona nas uči pravim veštinama koje su nam potrebne. Slušati, i reagovati u trenutku, o tome se radi u improvizaciji. Ili, ne slušati, i reagovati u trenutku – to takođe može funkcionisati.

Christian Weber:
      Improvizacija ima istu strukturu kao život. Rad na muzici znači rad na sebi i obrnuto.

Cor Fuhler:
      Preokrenuo bih ovo pitanje, zašto se svi ne bave improvizacijom? To je najprirodniji način stvaranja muzike. Čovek prvo nauči da govori a onda da čita, a ne obrnuto. Mislim da mi povezujemo “napisano” sa nečim “istinitim”, a usmenu tradiciju vidimo kao nešto nasumično i manje vredno. Što je veoma pogrešno ja mislim.

Dieter Kovacic (dieb13) :
      Mislim da je “improvizacija” problematičan termin, pošto živa muzika uvek ima improvizovane elemente. U mom slučaju “improvizacija” označava nestabilno stanje negde između gubitka kontrole i kretanja u određenim pravcima.

Doug Theriault :
      Počeo sam da improvizujem još u tinejdžerskim danima, ali nisam imao pojma zašto to radim. Imao sam sreće da imam prijatelja i učitelja Phila Woodruffa koji me je i upoznao sa ovom muzikom pre 15 godina. Počeli smo da improvizujemo zajedno u njegovom stanu i u mom podrumu. Bio sam privučen grubom bukom i novim zvukovima i mogućnošću da ih sve stvaram uživo... i želeo sam, u isto vreme, da uradim nešto sam. Shvatao sam improvizaciju kao razvijen sistem koji se može upotrebiti u raznim situacijama, u zavisnosti od sviračkog fokusa.

Dragos Tara:
      Da bih ucestvovao u muzici i dramatskim nastupima gde ne postoji samo “jedan autor” vec kolektivno stvaralaštvo.
      Da bih stvarao stvari koje postoje samo u odredenom trenutku i odredenom vremenu, za razliku od komercijalnih standarda koji traže reproducibilnost.

eRikm:
      Bavim se muzikom kao improvizator (u zavisnosti od projekta), to je ono što me privlači kod praktikovanja iste. Iako je improvizacija od pre nekoliko godina postala muzički stil, ona je, pre svega, praksa koja se odražava na celokupan naš odnos prema životu.
      Privlači me izvesna forma haosa.
      Volim da radim sa muzičarima koje nisam imao prilike da vidim dugi niz godina, i da sa njima, jednostavno, pronađem zajednički jezik. Činjenica je da te ljude niste videli godinama, međutim, čim kročite na scenu, komunikacija se obnavlja i nastavlja. To je predivno iskustvo za mene.
      Improvizacija zahteva ogromno iskustvo, često mi se dešava da slušam nastupe koji deluju kao "deljenje istih karata" jedne male sredine koja nije dovoljno otvorena za drugačije forme od sopstvene. Mislim da je vreme da se ta situacija promeni.
      Čini mi se da danas nema toliko novih formi osim u oblasti multimedija, vizuelne umetnosti, kao i u izvesnom savremenom plesu (kojeg bi, opet, trebalo odrediti).
       Ono što sam mogao da vidim i čujem u poslednjih par godina na svetskoj muzičkoj sceni (izuzev određenih vrsta repa i savremene kompozicije), jesu muzički oblici iz nekog drugog vremena koje se završilo krajem dvadesetog veka. Što se tiče "improvizovane muzike", to je sredina u kojoj više nema inovacija već dosta dugo, skoro je isto tako dosadna kao jazz :))

Günter Müller:
      Kada sam počeo da sviram muziku u početku u rok-džez bendovima ubrzo sam se umorio od sviranja istih stvari iznova i iznova, vežbanja istih kompozicija, bilo je mnogo zabavnije improvizovati, i shvatio sam da se toliko neočekivanih stvari događa u improviaciji. Od tada, što znači od kasnih 70-ih, u potpunosti sam u improvizaciji. Improvizacija nije žanr ili stil muzike, improvizacija je način na koji posmatraš muziku (i život), to je metod, to je pogled na stvari.

Jeff Gburek:
      Sve više se bavim kompozicijom ali ostavljam široke prostore otvorene za improvizaciju.
      Ponekad čisto improvizujem. Improvizaciju posmatram kao sredstvo postizanja odredenih energija u muzici i kao način da transformišem sopstvenu svest.

Jeph Jerman:
      To je najstariji oblik ljudske muzike na svetu. Bavim se njom jer uživam da stvaram stvari u trenutku, više nego da ponavljam stvari iznova i iznova.

Joe Foster:
      Volim da slušam imrpovizovanu muziku, i ne dopada mi se ideja sviranja tuđe muzike (ili očekivanje da neko svira moju). To je prilično i stvar moje prirode, takođe, pošto zaista nisam sklon planiranju. Na improvizaciju istovremeno gledam kao na neobično jednostavnu i zapanjujuće kompleksnu. Ona je način života, mišljenja. „Sfere koja balansiraju na sferama“. Zaista mislim o njoj sa aspekta izbora i potencijala, pre nego tehnike i zvuka. Takođe na mene veoma utiču i moji partneri u sviranju: često nalazim da su moji muzički i lični afiniteti isti. Ne znam ništa što je tako struktuirano a da  nije jezička komunikacija, i praksa pravljenja discipline od slobode izgleda bezgranična sa moje trenutne pozicije.

Julien Ottavi:
     Ne bavim se improvizacijom kao takvom. Improvizacija je način da ne budete predvidivi - niste tamo gde ljudi misle da jeste ili da bi trebalo da budete. U smislu u kojem vi pričate o ovom konceptu, pričate o muzičkom stilu/žanru. Bio sam zainteresovan pre par godina za proces učenja i stvaranja ove muzike kao načina učenja muzike i deljenja zajedničkog muzičkog izraza sa zajednicom. No, nisam uopšte zainteresovan za improvizovanu muziku kao muzičko biće po sebi, improvizacija ne bi trebalo da ima cilj ili da bude zatvorena zajednica kao što jeste, trebalo bi da se proširi na svako ljudsko izražavanje. Imam utisak da je to u našem društvu više način da budeš prepoznat od strane drugih, nego da budeš sa drugima, više je način da se izrazi "ego", nego da se podeli izraz sa zajednicom.
      Takođe, koliko znam, muzička eksperimentacija nikada nije bila ograničena na improvizaciju. Postoji dosta drugih pravaca u ovom polju (kao zvučna poezija, savremena klasična muzika, 'sound art', zvučna instalacija, noise muzika, minimalistička muzika, terenski snimci itd). Improvizacija je bila put za prethodnu generaciju da razbije pravila klasične muzike i otvori je prema ne-muzičarima i prema muzičkom izrazu bez strogih pravila; to je što se tiče zapadne savremene muzike, ako imamo na umu da je improvizacija postojala od prvog momenta kada je čovek počeo da stvara muziku i dalje kroz vekove. Interesuje me metod improvizacije koji se tiče poimanja života uopšte i bavljenje ovim procesom stalnog nalaženja novih izraza, neobičnih pristupa otkrivanju nečega i davanja života tim stvarima, to važi za jezik, muziku, ples, astronomiju, kuvanje, ljubav, mišljenje, ljudske odnose uopšte...

Lucio Capece:
      Iskreno više sam počeo da se bavim improvizacijom kada sam počeo da sviram šumove. Nije bilo smisla da ih zapisujem, ili da pitam druge muzičare s kojima sam svirao da smisle načine na koje bi ih zapisali. Kada sviraš šumove, mogućnosti njihovog ponovnog otkrivanja i izmeštanja u neočekivane prostore tokom živog nastupa, veoma su jake. Sviranje sa različitim ljudimai u različitim prostorima čini da instrument reaguje na različite načine. Mislim da, umesto da pokušavam da ispravno sviram svoje zvukove u svakom prostoru, više pokušavam da razumem kako zvuče u svakom pojedinačnom prostoru i na koji način bivaju modifikovani ovim prostorima, i prisustvom drugih muzičara, i zvukova. Ovo iskustvo je jednostavno fantastično.

Kai Fagaschinski:
      U mojoj mladosti kada je muzika koju sam slušao morala da postaje sve čudnija (dolazeći iz pop i rok muzike), došao sam do avangarde i free džeza, i britanske improvizovane muzike. Pomislio sam da bih mogao i to da probam. Ali “improvzacija” nije bila a nije ni sada poenta toga, to je bila stvar zvukova i kako ih urediti u vremenu, kako razvijati muziku.

Róbert Rózsa:
      Mislim da je improvizacija najiskreniji, najzanimljiviji, a ujedno i najnepredvidljiviji način stvaranja muzike, što je već samo po sebi veliki izazov. Improvizacija je spontana igra bez granica u kojoj svako kroji svoja pravila; muzika oslobođena svih stega žanra, stila, škole, ma kakvih ograničenja, jednom rečju: otvorenost. To je traganje i osmišljavanje putem stvaranja i tokom samog stvaranja; muzika koja postoji i nastaje radi sebe same, i mislim da se moze reći da u njenom stvaranju učestvuju zapravo svi, jer i slušalac slušajući učestvuje (više nego ikada) u njenom uobličavanju. To su razlozi zbog kojih me veoma interesuje i privlači improvizacija.

Robin Hayward:
      Volim činjenicu da dodovdi u pitanje i razbija klasičnu hijerarhiju kompozitor-izvođač-slušalac. To je veoma društven način stvaranja muzike. I sviđa mi se direktan kontakt sa zvukom, i momentalnost otkrivanja muzike dok je sviram. A tu je i izazov pokušavanja da muzika funkcioniše i sa drugim ljudima.

Tomas Korber :
      Za mene je “improvizacija” metod rada kao i “kompozicija” (i sva siva polja između). Ja nisam improvizator u smislu primarnog usredsređivanja na proces muzičkog stvaranja. Najviše me zanima rezultat, ishod, sama muzika. A da li je ovaj cilj postignut kroz improvizaciju ili ne nije nešto što mi je bitno.

Will Guthrie:
      [bez odgovora]