upitnik

 Alessandro Bosetti
 Bertrand Denzler
 Bhob Rainey
 Bonnie Jones
 Bruce Russell
 Christian Weber
 Cor Fuhler
 Dieter Kovacic (dieb13)
 Doug Theriault
 Dragos Tara    novo
 eRikm
 Günter Müller
 Jeff Gburek
 Jeph Jerman
 Joe Foster
 Julien Ottavi
 Kai Fagaschinski
 Lucio Capece
 Róbert Rózsa    novo
 Robin Hayward
 Tomas Korber
 Will Guthrie

Intervju: Joe Foster  (2007)

1. Da li ste imali neko formalno muzičko obrazovanje, i šta sada izvlačite iz njega?

      Dve godine sam pohađao osnovne časove klavira, kojih se sećam vrlo slabo...
      Ipak, studirao sam poeziju na akademiji veoma dugo, sa dobro poznatim pesnicima. Pretpostavljam da poezija utiče na moju muziku, ali nemam puno toga da kažem o tome. Moje studiranje poezije je veoma direktno uticalo na moj pristup muzici.
      Nakon godina pisanja i čitanja poezije, i studiranja sa uspešnim piscima, moje pisanje nije bilo naročito dobro, čak možda i gore nego kada sam počinjao. Godinama sam se borio da nađem glas i svoj lični put da pristupim pisanju, ali bez zadovoljavajućeg ishoda. Onda, kada sam počeo da sviram muziku, sreo sam puno „obrazovanih“ muzičara koji su se borili da nadmaše ono što su naučili.
      Tako sam napravio veoma nameran, i na neki način izopačen, izbor: da učim samo pomoću ušiju, svog instrumenta, i svojih partnera u sviranju. Sviram kornet ili trubu 10 godina i ne znam note. Moj pristup je da sviram do smrti, a  do tada ću već biti dobar u nečemu, i to je strategija koja me zanima.


2. Kakvu opremu/instrumente koristite, i kakav je vaš odnos prema njima? Šta mislite da stoji iza vašeg izbora opreme/instrumenta?

      Sviram akustične i elektronske instrumente, zajedno i odvojeno.
      Sviram trubu, često na bas bubnju, ili tomu. Takođe sviram i ne-instrumente i povremeno se koristim gudanjem metala ili drveta. Instrument koji dosta sviram je balon razapet preko činije za pirinač, koji sviram sa izvrnutim piskom za trubu, tako da je to neka vrsta ručno napravljenog membranofona (možete je čuti na prva dva snimka mog solo CDa, „Ethics“).
      Takođe sviram otvorene delay pedale, miksetu, i mikrofonski feedback. Volim da imam puno opcija, i nisam preterano zainteresovan za to da imam neki odredjeni “zaštitni znak”; ne želim da budem „brend“ na taj način.

Šta mislite da stoji iza vašeg izbora opreme/instrumenta?

            Jednog dana sam se sreo s jednim likom i otišli smo kod njega, u garažu iza nečije kuće, i on je imao lovački rog na zidu. Svirao sam ga, i njime veoma lako mogao da napravim zvuk. Dopao mi se. Dugo sam tražio trubu, i onda sam našao iskorišćen, stari školski Conn kornet u „Fairly Honest Bill's“, za $40. Imao sam prirodnu naklonost prema njemu, ali sam stvarno počeo da cenim činjenicu da je to jednostavno cev; sav zvuk je produkt mog tela, mojih usana. Limeni instrumenti nemaju pisak koji bi proizveo zvuk. Takođe mi se svidelo da je promenio moje lice na primetne načine. Stvorio sam svoje preparacije i tehnike, i izbegavao da slušam druge trubače u ovom polju, jako dugo, što je, u mom slučaju, bilo korisno.
      Moje ideje za kola delay pedala su bile direktno inspirisane Bryan Eubanks-om, ali smo otišli u prilično drugačijim smerovima u načinima na koje ih koristimo: njegovo korišćenje kola je daleko više sofisticirano i razvijenije nego moje, koje je potpuno primitivno (ali ne i naivno). Razvio sam svoj pristup korišćenju mikrofona. Prvobitno sam počeo sa korišćenjem elektronike nakon boravka u Seulu neko vreme, pošto je većina naših sala (u to doba) imala očajnu akustiku. Pošto sam svoju trubu ionako uključivao u razglas („PA“ ?), počeo sam da koristim miksetu da kontrolišem glasnoću, panning, i EQ, i to me je dovelo do drugih elektronskih instrumenata.
      U sobama koje dobro zvuče (kao nova „Yogiga“ u Seulu), i dalje volim da sviram akustičnu muziku. U stvari, ne volim elektroniku u sobama koje imaju prirodni reverb.


3. Šta je to što vas privlači ka muzičkom eksperimentisanju?

      U ovu muziku sam došao iz dva pravca istovremeno. Kao slušalac privlačila me je metrički i harmonijski idiosinkratična muzika, a kao čitaoca i mislioca odbijala me je ortodoksna i konformistička praksa .
      Nisam znao nikoga ko je pravio (ili čak slušao) ovakvu vrstu muzike, tako da sam se neko vreme razvijao u vakuumu, ali sam ubrzo sreo JP Jenkins-a i Bryan Eubanks-a, i razvijali smo se zajedno nekoliko godina (u Super Unity i kao trio) dok nisam napustio Seul 2000-e godine. Veoma blizak rad sa njima, po više sati dnevno, zaista me je naterao da preispitujem i sviram i sviram, i razmišljam i preispitujem. Pomalo mi je čudno sada, ali smo se svo troje, čak i dok smo počinjali, potpuno posvetili doživotnom sviranju muzike. Bryan i JP još uvek igraju veliku ulogu u mom životu i mojoj muzici. Udaljenost ne utiče na prijateljstvo, i na postoji tako nešto kao što je vreme.


4. Zašto se bavite improvizacijom, i kako je vidite?

      Volim da slušam imrpovizovanu muziku, i ne dopada mi se ideja sviranja tuđe muzike (ili očekivanje da neko svira moju). To je prilično i stvar moje prirode, takođe, pošto zaista nisam sklon planiranju. Na improvizaciju istovremeno gledam kao na neobično jednostavnu i zapanjujuće kompleksnu. Ona je način života, mišljenja. „Sfere koja balansiraju na sferama“. Zaista mislim o njoj sa aspekta izbora i potencijala, pre nego tehnike i zvuka. Takođe na mene veoma utiču i moji partneri u sviranju: često nalazim da su moji muzički i lični afiniteti isti. Ne znam ništa što je tako struktuirano a da  nije jezička komunikacija, i praksa pravljenja discipline od slobode izgleda bezgranična sa moje trenutne pozicije.


5. Kako vidite odnos između planiranja i spontanosti u improvizaciji?

      Konačno se nalazim na poziciji gde prihvatam da imam estetske preferencije, ali sam ipak prilično doktrinaran kada je sviranje u pitanju (u svojoj praksi, hoću reći, ne u preskriptivnom smislu). Kada je sviranje u pitanju, svakoj situaciji prilazim sa onoliko čistom tablicom koliko mogu, i pokušavam da sačuvam pravo (u svom odnosu sa partnerima u sviranju, i u sebi) da napravim bilo koji izbor koji muzika zahteva. S tim na umu, više ne osećam potrebu da budem samosvesno „spontan“ – previše često mi se takvo ponašanje čini usiljeno, i muzičari koji rade na taj način mi izgledaju kao da se nameću muzici. Ni malo nisam zainteresovan da radim tako nešto.


6. Da li "vežbate" za improvizaciju, i koje je vaše generalno mišljenje o ideju "vežbanja" za improvizaciju? Kada improvizujete, da li koristite zvukove koje ste već "isprobali", i koliko tu ima mesta za zvučno eksperimentisanje?

      Obično, sviram dosta – nekoliko sati skoro svakog dana – ali nikada ne vežbam. U skorije vreme, ipak, pokušavam da svakoj situaciji sviranja pristupim sa istim stavom o njenoj funkciji. O svoj svojoj muzici mislim kao o „vežbanju“ (kao joga ili trčanje). Ovakav stav mi se pojačao, pomažući mi da unapredim svoje sposobnosti da se fokusiram i pobegnem od sebe dok sviram. Kada sviram, retko razmišljam svesno, razmišljam previše brzo (ili sporo) da bi to uopšte primetio. Nekada eksperimentišem sa novim zvukovima i tehnikama kad sviram, i aktivno pokušavam da iznađem svoje navike. Navike će uvek postojati, ali traženje „linije bekstva “ mi je za sada plodonosno.

7. Kako vrednujete improvizaciju? Šta , po vama, jednu improvizaciju čini boljom od druge?

      Nemam dobar odgovor na ova pitanja...ali sam dosta razmišljao o njima.. na jednom nivou, poriv za vrednovanjem je poguban, ali sa druge strane, to je tako jak ljudski impuls da boriti se protiv njega može izgledati smešno. Vrednujem nastupe na osnovu njihovog efekta na mene i koristim bilo koji kontekst koji mi je trenutno dostupan (prethodni nastupi, prethodni snimci). Vrednujem snimke kao snimke, kao objekte, pošto ih mogu slušati više nego jednom. Moja mišljenja se često dramatično menjaju, tako da sam prilično siguran da je tu više stvar mene nego samih snimaka.
      Što se tiče vrednovanja muzičara, veoma je teško. Osećam se sigurno samo kada formiram ocenu o muzičarima koje sam prethodno čuo uživo, pošto onda nastup mogu da stavim u kontekst, i mogu da opazim razvoj i navike.

8. Kada snimate za neko izdanje, da li svest o snimanju utiče na vaše sviranje, i na koji način?

      Ne. Snimam puno, kod kuće, tako da sam se prilično navikao na to. Bonnie Jones i ja (duo „English“), na primer, snimamo skoro svakog vikenda već godinu dana.
      Za sada sam izbegao pravljenje snimaka specijalno za izdanja. Ne dopada mi se ideja razmišljanja da se muzika koju snimam sprema za izdanje; umesto toga, radije ću dosta svirati i snimati, a muziku ću izdati samo kada snimim nešto što to zahteva.
       Nemam nikakve materijalne koristi od ove muzike, tako da izdavanje dosta ploča, zastupljenost na dobro poznatim izdavačkim kućama, ili promovisanje sebe nije nešto što me preterano privlači. Drago mi je da se drugi ljudi organizuju i sastavljaju izdavačke kuće, ali nisam preterano zainteresovan za taj aspekt muzike, i sumnjam da bih bio dobar u tome.