upitnik

 Alessandro Bosetti
 Bertrand Denzler
 Bhob Rainey
 Bonnie Jones
 Bruce Russell
 Christian Weber
 Cor Fuhler
 Dieter Kovacic (dieb13)
 Doug Theriault
 Dragos Tara    novo
 eRikm
 Günter Müller
 Jeff Gburek
 Jeph Jerman
 Joe Foster
 Julien Ottavi
 Kai Fagaschinski
 Lucio Capece
 Róbert Rózsa    novo
 Robin Hayward
 Tomas Korber
 Will Guthrie

Intervju: Bertrand Denzler  (2007)

1. Da li ste imali neko formalno muzičko obrazovanje, i šta sada izvlačite iz njega?

      Da, imao sam. Ali uvek sam se osećao kao samouk, tako da mi to ne pravi neku razliku. Proveo sam više vremena svirajući (i slušajući) svakakve vrste muzike i različite instrumente nego učeći. Ono što nosim iz ovog iskustva kao celine jeste da je stvaranje muzike prirodna stvar za mene, nešto očigledno. Poput mišljenja. Ali isto tako bi se moglo i desiti da jednog dana radim nešto drugo.


2. Kakvu opremu/instrumente koristite, i kakav je vaš odnos prema njima? Šta mislite da stoji iza vašeg izbora opreme/instrumenta?

      Uglavnom sviram tenor saksofon. Sviram i druge instrumente. I, u nekim projektima, koristim gitaru, električne uređaje, objekte, kompjuter, i tako dalje. Tenor saksofon je nešto poput mog ličnog generatora i procesora zvuka. Ali takođe se osećam prirodno i sa drugim instrumentima kada ih sviram, čak i kada ima više distance, što je osećaj koji mi se ponekad sviđa. Više me zanima muzika nego instrument. Pokušavam da pronađem pravi instrument za muziku koju sviram. Ali ponekad je naravno, takođe i obrnuto, instrument je taj koji vodi ka muzici. To je dinamičan proces.


3. Šta je to što vas privlači ka muzičkom eksperimentisanju?

      Ne znam tačno. Ne znam čak ni da li je muzika koju sviram eksperimentalna. Muziku koju sviram sa grupama kao što je Trio Sowari doživljavam jednostavno kao “svoju” muziku, iako je to kolektivni rad. Čini se da je jedna od najočiglednijih i najuzbudljivijih stvari u muzici, sviranje u trenutku.


4. Zašto se bavite improvizacijom, i kako je vidite?

      U početku, improvizacija mi je dozvoljavala da sviram sa drugima na licu mesta, bez potrebe da se reprodukuje neko muzičko delo. Danas, improvizacija je nešto više poput mentalnog alata za sviranje muzike koju želim da sviram, koja se ne može komponovati, zato što je to kolektivna muzika i muzika kojoj je potrebna tenzija improvizacije. To je komplikovan alat i provodim dosta vremena pokušavajući da ga poboljšam, da ga prilagodim, trajno. Za mene, improvizacija je posebna vrsta koncentracije, koja je vrlo intenzivna.


5. Kako vidite odnos između planiranja i spontanosti u improvizaciji?

      To je vrlo složeno, kao u stvarnom životu. Nekako, skoro uvek znam kakvu ću vrstu muzike svirati. Zato što pravim neke izbore. Zato što imam pamćenje i neke želje. I zato što postoji mesto, vreme i ljudska situacija. Zato postoji neki prostor, od početka. Ali pokušavam da se krećem slobodno u tom okruženju. Da delam, reagujem, da mislim. Kao kad bih bio u šumi ili u gradu. Postoji više motora koji istovremeno rade u mojoj glavi, od kojih neki “planiraju”, a neki reaguju vrlo brzo. Sve igra svoju ulogu, celokupne ličnosti svih muzičara su uključeni, uključujući i mene, odnosi među njima, kontekst, akustika i tako dalje, bilo da je svesno ili ne. Sa svim ovim, pokušavam da doprinesem muzičkom delu koje sviramo, na ovaj ili onaj način.


6. Da li "vežbate" za improvizaciju, i koje je vaše generalno mišljenje o ideju "vežbanja" za improvizaciju? Kada improvizujete, da li koristite zvukove koje ste već "isprobali", i koliko tu ima mesta za zvučno eksperimentisanje?

      Veći deo vremena, ne vežbam, već sviram. Sam ili sa drugima, pokušavam da proizvedem neku muziku. To je kontinuiran proces, tako da koristim zvukove koje već znam. Nisam sposoban da iznova otkrivam sve na dnevnoj bazi. Ali parametri ovih zvukova su fleksibilni, nisu fiksirani. Brzina, visina, dinamika i tako dalje, mogu da variraju u velikoj meri. A mogu i da ih kombinujem. Tako da često deluju novi. Ponekad, čujem neki zvuk u glavi, koji mislim da je potreban muzici u tom određenom trenutku, i pokušam da ga odsviram. Ponekad ispadne baš kao što sam želeo, ponekad ne. Ponekad je to zvuk koji znam, ponekad ne. Ponekad zvuči novo, ponekad ne. Ponekad, zvuči kao da bi zvuk izašao sam od sebe. To je eksperimentisanje i neka vrsta znanja u isto vreme. Čak i ako pokušam da zaboravim sve što znam, ja sam i dalje ja.

7. Kako vrednujete improvizaciju? Šta , po vama, jednu improvizaciju čini boljom od druge?

      Teško je reći. Većinu vremena, ona jednostavno funkcioniše ili ne, postoji neka vrsta tenzije, ili očiglednosti, u nekoj improvizaciji, ili ne. Na kraju, to nije toliko drugačije od ocenjivanja neke kompozicije, pesme, ili možda obroka. To je prilično subjektivno. Čak i ako se često slažem sa drugim muzičarima sa kojima sviram ili sa nekim članovima publike.

8. Kada snimate za neko izdanje, da li svest o snimanju utiče na vaše sviranje, i na koji način?

      Da, siguran sam da utiče. Nije toliko drugačije od sviranja uživo. Postoji posebna tenzija kada znaš da drugi ljudi slušaju (ili će slušati) ono što sviraš. I meni se sviđa ova tenzija. Ali ponekad, takođe pokušavam da se snimam mnogo, dok ne zaboravim da se snimam, tako da mogu da se fokusiram na druge stvari. I to je isto zanimljivo.